Stefan Nemanjić (Stefan Nemanja II Prvovenčani)
I dočekaše i beograđani svog zločinca... Pregazilo je Beograd mnogo čizama okupatorskih i neprijateljskih, i (istina) svi su bili omraženi, ili ako ćemo misao krenuti "odostraga", niko nije cvećem dočekan (Nemanja je tema, pa nećemo ovom prilikom o bacačima cveća). I lepo je znati da i danas većina naroda njihove prljave čizme (ne od blata, već od krvi) smatra zločinačkim. Neko manje, neko više, ali ipak zločinačkim.
I tako prođe dosta godina u analizi ko nam je kroz istoriju bio koliki zločinac, svađasmo se, raspravljasmo, eli eto pogleda nas sreća i prekinu taj bezvezni "rat stavovima" zahvaljući naših dragih beograđa, koji se (stiče se utisak) jednoglasno složiše:
Najveći zločinac je Stefan Nemanja.
Pa dobro... Možda malo preterujem (verovatno). Možda to na prvi pogled samo izgleda (i to verovatno). Možda se od takvih ne može da čuje glas onakvih (i to je verovatno). Ali da su najglasniji oni koji do podne mrze sebe, a od podne i ceo svet (neki bi rekli oni koji neće ni kako oni hoće), e to već jeste tako.
 |
Pa u čemu je onda problem? Zar takvih nije malo i zar je "takve" teško primetiti i izbeći? Jeste, tako je. Međutim problem je u tome što takvi polako (ako već nisu) preuzimaju primat u društvu postavljajući norme i standarde svakodnevnog ponašanja, što su uvek i za sve "IN", što nigde ničim ne doprinose i ništa ne nude ali očigledno formiraju društvo ukazujući na sve što ne valja (pri tom ne nudeći valjana rešenja). Kad im se pritom doda jedna druga kategorija ljudi, a koja u Beogradu (nažalost) predstavlja dobru većinu (a radi se o potomcima partizana/komunista na čijim osnovama su stasale generacije beograđana) dobije se produkt iz uvoda ovog teksta. Činjenica je da se neko usudio da postavi prvi i jedini spomenik Stefanu Nemanji u glavnom gradu srba. Ova (stotinu godina) zakasnela odluka (čija god da je, nebitno. Bitno je da napokon materijalizovana) je izazvala toliku neskrivenu bol i patnju beogradskim jugoslovenima kojima nikad nisu smetali stotine drugih spomenika Titu, srpskim ubicama, znamenitim hrvatima ili bilo kome drugom, ali eto neće biti mira, niti će moći biti zadovoljena pravda dok se ovaj "nemanjin spomenik" ne bude bacio u Savu...
|
I Zaista, ova situacija se može posmatrati u svetlu kritično zadatog udarca današnjem najmasovnijem i najunosnijem zanimanju u Srbiji (Autošovinzmu). Pritom, treba imati u vidu da su mnogi pravi autošovinisti (uglavnom drugosrbijanci), a da ostatak "raje" u stvari ne zna ni o čemu se tu radi, ali željna pažnje i praćena stalnom potrebom za kopiranjem "društvenih trendova", smatra da je tako ispravno.
I počela je trka... Ko će dalje pljunuti, ko će lepši vic smisliti, ko će duhovitiju emisiju snimiti, stiker na viber grupu poslati, ko će stručniju opasku izreći (ma samo da je mač malo duži, ma otkud baš na tom mestu, za mene tu nikad neće biti centar grada, a videste li mu šlem, a zašto baš toliko para, a deca nam se leče sms-om.. nastavite niz).
Bio jednom jedan... neki Stefan Nemanjić, usudi se te učini da Srbija u to vreme postane slobodna "međunarodno" priznata država, dade nam identitet i jaku državu, a mi njemu se bogato i lepo odužismo, onako baš "srpski"... Spomenika jednog nikad se ne setismo da mu dignemo.
Bio jednom jedan... neki Josip Broz (kako već, Tito valjda). Četiri godine živeše u šumi i jednog dana se dohvati olovke i karte. Svima dade što nikad nisu imali (ne da nisu, nego nisu mogli ni sanjati), a od nekih što imaše sve odseče sever (nek im se to zove pokrajina), odseče jug (neka im i tu bude pokrajina), odseče istok (tu ćemo napraviti novi narod i novu crkvu), odseče zapad (tu ćemo malu Jugoslaviju praviti). Onda im taj dođe u Beograd i pobi na hiljade beograđana, a ostale tako prevaspita da i kad im pomeneš neku od one četiri strane sveta (koje malopre pomenuh) rizikuješ da budeš tako napadnut i označen kao nacionalista, šovinista, zaostao, osvajač, bezobraznik, neuk (nastavite niz...) jer si se usudio da diraš tuđe kosovarsko (ne znam šta je to), makedonsko (ne znam šta je to, možda je i nešto grčko, bugarsko.. jer i tamo postoji teritorija Makedonija od koje niko nije pravio makedonce kao što smo mi od naše Makedonije pravili neke tuđe makedonce), ili pak bosansko (šta li je tek to? Ali šta god da je nije nimalo drugačije neko šumadinsko, dalmatinsko, hercegovačko, pa opet takvi narodi ne postoje).
I sad se vraćamo na početak. Da ovim autošovinistima kažete da su komunisti (tj. glavom i mišlju njihovi potomci) naravno da će reći da nisu, ali da njima i mladim partizanima postavite 10 istih pitanja (uzmite neka i iz mog teksta gore) dobićete iste odgovore. Ja ih (namerno preterano nazvah potomci komunista ili) beogradjani jugosloveni, tek da ih malo trgnem, da ipak shvate da to navodno "IN" ponašanje nije neka moderna tekovina, već da su njihovi stavovi i razmišljanja davno forimirani i preneseni u njihove glave, tako da su danas došli do toga da im se gadi sve što nije iz BG, da sve što se spomene "naše" izvan BG ne treba ni da se komentariše jer je to logično tuđe, kad neki se neki srbin nehotično prevari pa mu iz usta izleti "mlijeko" bude javno ponižen i poseljačen jer priča "tuđim" jezikom jer pobogu neki čovek nam je jednom u nekoj šumi u toku 2. svetskog rata nacrtao ko je naš a ko nije i ko koji jezik i pismo da piše. Pa kad već spomenusmo i te seljake, pa to je tek nešto ružno i vulgarno jer je baš ta seljačka sloboda, nezavisnost, samodovoljnost da ne zavisi i ne moli nikog, bila trn u oku "industralizacije i proleterijata" gde je slobodnog čoveka trebalo naterati da ostavi hektare imanja i dođe u grad i živi u kutijičici šibica, moleći da što pre otrči u pogon fabrike na traku kako bi mu se društvo smilovalo i dalo pare da kupi hleb. Takvog slobodnog čoveka trebalo je proglasiti zasotalim, njegove manire seljačkim, uniziti ga i poniziti po svaku cenu toliko da i njegovo dete poželi da dođe u BG, a kad dođe u BG, e onda je svoje prisustvo bilo lako verifkovati unižavanjem svega dotadašnjeg, pa na kraju krajeva i istoriju, jer sve je tuđe lepše i plemenitije.
I tako, gradiše i radiše po tom Beogradu stotine spomenika svemu i svačemu, i nikad niko ne pomisli da npr "titov" baci u Savu, a ovom ružnom, seljačkom, zaostalom iz prošlosti, o tamo nekom Nemanji koji nije čak bio iz Beograda već neke selendre sa juga, svojim IN i COOL stavovima presudiše da bude proklet i nepotreban tu gde jeste za vjek vjekova narednih.
I šta sad ja da radim ovako podvodljiv, željan pažnje, željan da budem u društvu IN i pametan? Da li se smem usuditi da kažem da mi se taj spomenik sviđa, da je prelep i da mi je napokon drago što u našem glavnom gradu postoji nešto zaista naše?
DA, SMEM! Hvala ruci koja ga napravi.