ISPOVEST ITALIJANSKOG GENERALA LUZANA - POTRESNO PISMO DUČEU
(Pažnja! Tekst je izuzetno potresan)
O gnusnosti zločina hrvatske vojne jedinice "Ustaša" nad srpskim narodom u tadašnjoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj, malo se zna i malo se govori, a još ređe podseća. Teške su to teme na naše želuce, toliko teške da mnogi ne žele ni da ih se sete (iz zdrvastvenih razloga, ove druge dnevno-političke razloge "građanske Srbije" zbog kojih se gura pod tepih ne smatramo vredne pomena). Deo srba ih dobro pamti, interesuje se za njih, bori se da sazna i čuje svako istorijsko svedočenje o njima. Izjave i svedočenja po običaju dolaze sramežljivo od onih kojima nije bilo dozvoljeno da (puno) o tome govore ranije, ili ako jesu onda su žrtve uglavnom bili jugosloveni ili komunisti. Međutim, posebnu pažnju (trebalo bi da) privlači kada svedočenje dolazi iz prve ruke od nekoga ko nije srbin. U ovom tekstu pročitajte istorijski dokaz, odnosno dokument - obraćanje italijanskog generala Alessandra Luzana, koji je svom vođi Musoliniju napisao ovo (molimo za pažnju, potresan tekst):
„Dragi Duče, bezgranična odanost prema vama mi, nadam se, daje za pravo da u nečemu odstupim od strogog vojničkog protokola. Zato i žurim da vam opišem jedan događaj, kojemu sam, tri nedelje unazad, lično prisustvovao. Obilazeći mesta od 30 do 120 kilometara od Dubrovnika, saznao sam od naših obaveštajnih oficira da su Pavelićeve ustaše počinile užasan zločin. Nedostaju mi reči da opišem ono što sam zatekao. U velikoj školskoj učionici zatekao sam zaklanu učiteljicu i 120 njenih učenika. Nijedno dete nije bilo starije od 12 godina. Zločin je neumesna i naivna reč. To je prevazišlo svako ludilo! Mnogima su odsekli glave i poređali ih po đačkim klupama.“
iz rasporenih utroba ustaše su izvukle creva i, kao novogodišnje vrpce rastegli ih ispod plafona i ekserima ukucali u zidove. Nesnošljiv smrad i roj muva nisu nam dozvolili da se duže zadržimo. Primetio sam načeti džak soli u ćošku i zgranuto ustanovio da su ih klali polako, soleći im vratove. I, taman kad smo odlazili, iz zadnje klupe se čulo dečije krkljanje. Poslao sam dvojicu vojnika da vide šta je. Izneli su jednog dečaka. Još je bio u životu. Disao je sa napola presečenim grkljanom. Svojim kolima odvezao sam to jadno dete u vojnu bolnicu. Povratili smo ga i tada smo saznali punu istinu o tragediji. Zločinci su prvo naizmenično silovali učiteljicu Stanu Arnautović i onda je pred decom ubili. Silovali su devojčice od osam godina.“
U izveštaju Aleksandra Luzana navodi se i ovo:
„Za sve vreme dok se ovaj zločin događao, pevao je silom doveden orkestar Cigana. Na večnu sramotu naše Rimske crkve, jedan Božji čovek, jedan župnik u svemu tome je učestvovao. Dečak kojeg smo spasli, pobegao je iz bolnice, a onda smo ga na pragu kuće našli zaklanog. Pokolji Srba su dostigli takve razmere da su u ovim krajevima zagađeni mnogi izvori. Na savest Italije i naše kulture pašće neizbrisiva mrlja ako se, dok je još vreme, ne budemo distancirali od ustaša i ne budemo sprečili da se nama pripiše da podržavamo bezumlje.“
Posle ovakvih događaja Italijanska vojska, iako okupatorska, staje u zaštitu Srpskog življa i proteruje ustaše iz Istre i Dalmacije. Malo je sličnih slučajeva u istoriji čovečanstva. Duboki su koreni mržnje, ne ponovili senikad i nikom.